Ispod pokrivaca

Beladona

29.08.2019.

Vrabac s višnjama

Ne bi bilo loše ni biti vrabac. Šta ima veze što je mali?  Imaš krila. Letiš. Možeš stati na dlan. I zadovoljan si mrvicama koje čovek sakupi za tebe. Najbitnije je znati da je vrabac voleo svog čoveka najviše na svetu. Da je bio srećan sa svakom mrvicom i da je dugo pošto je čovek otišao iz svoje sobe odlazio na njegov sprat, stajao kraj prozora i patio što čovek ne živi tu. Vrabac je najviše voleo kad mu se čovek nežno osmehne ili kad ga nežno poljubi. Vrabac je voleo da golica i mazi svog čoveka. I da ga samo zagrli i da je toplo. I večeru. I sve lepo i novo što čovek smisli. I čudesna šaptavomazna i ljubavnogrčevita otkrića bez granica. I dugotrajni poljubac. Kad se probudio vrabac je pogledao u kalendar i odmah se setio.  Da vrabac može sad bi skupio sve mrvice iz najlepših pekara Sankt Peteburga. Umesio slatku pogačicu i odneo je svom čoveku s višnjom na vrhu ( ovde donose i višnje iz Srbije)  I stavio mu na sims prozora na fakultetu  pa se sakrio i gledao ga kad se smeši.  Jedino kad je bio uz čoveka vrabac nije imao fobije. Velika vrednost je to za malu pticu kad oseti blizinu čoveka koga voli.  Moja izgubljena ljubav. Moj miris madlena. Neka je dobro i vredan i zdrav.  Mora biti tako jer valjda je i vrabac Božje stvorenje pa bi mu makar poneku svečanu želju trebalo ispuniti.

10.08.2019.

I cipele za šetanje po mlečnom putu

Kupili su mi Verrà la morte e avrà i tuoi occhi i narezali cd s Oliverovim pesmama ...Magdalena,  Dzeni, Cesarica, Danijela...nemam gde da pustim CD momentalno ali vidim lepu nameru. Ne sluša mi se danas to. Ali lajtmotiv dana biće Cesare Pavese. Poeziju uvek bi trebalo čitati u originalu. Samo original može uz versifikaciju da uvrsti i uzdahe mesto pauza. Mislim da je Cesare Pavese bio onaj koji ne plače  ali ima lepe uzdahe.  Poneću jagode i naći mirno mesto za čitanje.......Da je bar mesto majstorova soba  118 iz Bulgakova ( Bulgakov je rođen na moj dan, izmislio je sobu 118), a da su bar one one oči. Iz dnevnika: "jesi li čitao Majstor i Margarita?" " Volio bih da nisam".....najstrašnije osećanje kod PMF-a u dnevniku, a najlepše osećanje svi poljupci i  kad se gledamo. Najgore plakanje kad je neka rekla čim sam ga upoznala i zaljubila se " zar ćeš s dođošem?". Ne plakanje što sam toj istoj opsovala odmah pa okončala poznanstvo već što je ružno i idiotski nekog zvati dođoš, a osim toga on i nije bio neko ko je došao on je bio tad stanovnik mog srca. " gde ste se vi izgubili" kaže njena prijateljica, a On je rekao " mi smo se našli"
 Posle je bilo dosta likovanja i prepričavanja među poznanicama  jer uvek bude bilo i biće kad neka zgodnija devojka bude ostavljena.  Nije me bilo briga za likovanja  bilo mi je bitno što smo se ljubili i mnogo posle i što sam bila potpuno njegova i što je to nebo tako htelo da bude ma koliko bolelo to je nebo tako htelo... sviđalo mi se što je rekao da nikad ne plače.

09.08.2019.

Da hodam u toj haljini mlečnim putem i vidim oblak od šećera i tamo drvo s trešnjama i on izgovara moje ime onako kako mi se svidelo

Haljinica je kao šećerlema. Po meri. A ja sam samo došla na sat vremena  da ubacim završne ukrase i par vatrometa u tortu i idem kad iznesu i obave šta imaju. Kaže jedna  žena da nije trebalo u belom da dođem jer se ne ide u belom na svadbu. Ja nisam gost kažem. Ona kaže ipak i gleda me neodređeno zlim pogledom. Ćutim.  Nema smisla odgovarati na njene maliciozne provokacije. Par poslastičarskih alatki u rukama, par cvetića, venčani par srećan i to je dovoljno. Fotograf mi je dao netraženu besplatnu sliku mene. Oči su mi tužne, u levoj ruci nožići za fondan, ali haljina kao šećerlema. Baš kao za NJega jer voleo je tako kratko. Volela bih da je tu, niko ne bi smeo pored njega da me dira i on bi umeo da odgovori. To ja zamišljam i onda se hrabrim. Bilo bi lepo imati zaštitu od zlonamernih. Iz dnevnika: "Zašto su ti ruke tako male ili su moje velike". Fantazije i fantazmagorije. S trešnjom na vrhu.

09.05.2019.

Hvarski zapis s klupe

15. 5. u 5h 15min otići ću na obalu. Bićemo sami more i ja. Ledeno. Ledena. Sašila sam ovaj beli kostim sama. Kunst je umeti sam sašiti kostim. Ko ne veruje neka proba. Hvar deo prostorne  tetralogije mog mikrokosmosa. Možda me more na dan i sat mog rođenja spoji sa mojima.  Volela bih da je video i On baš ovo mesto ovog dana. Ima ovde  jedna crkva gde sam se kao mala toliko glasno  smejala mladencima da me je tata morao izneti jer su se ljudi smejali. Ne sećam se čemu sam se smejala ali možda je to karmički razlog nekih potonjih patnji. Mada šta dete zna. Sećam se kroz maglu već zaboravljenog glumca Borisa Dvornika koji je samo meni davao da hranim mačku, možda jer za mene nije bio poznata ličnost.  Svi ti dobri ljudi koji su otišli. 1001 priču imam o njima u sebi.Tek koliko će dobrih ljudi hodati ovuda. A more je isto kao tad. Volela bih da sam stvorila  sećanja s Njim mojim. Da sam imala priliku da pokazem koliko i koliko puno i šta i gde. I klupu i kaktus sa magičnim koncem i prozor s maminom lavandom u kesici. I sve to da vidi moj koji nikada i nije bio moj. Ali sam ja bila njegova.

22.04.2019.

Cveti

Dabogda se nikom ne desila bol i ne desila snažna anksioznost koje me prate kao nekakve suđaje nevino osuđenog. Cveti su bili danas. Nabrala sam cveće i stavila ga u vodu da se umijem. Posadila sam divlje jagode s Fruške gore. Jer trebalo bi nešto posaditi danas. Žao mi je da berem cveće pa sam ubrala samo nekoliko cvetića čisto zbog običaja. Ne mogu da pravim venčić za glavu kao pre, to je primereno valjda tek ranoj mladosti pa dok onako sanjaš šta će sve potencijalno biti u životu. Samo cvet ili dva za sećanje na tinejdžerske snove i potajna lepa nadanja. Dabogda se nikom ne desilo ovo da pati bez utehe. Dabogda da svi nađu ljubav i ušuškanost. Dabogda neka svi koji sanjaju kao ja što sam tada dobiju ne samo cvet već buket ostvarenih snova. Lep kao cveće s ove livade i nošen rukama voljenog.

26.02.2019.

Ćutim u sebi februar i Mi

Bio je dvadeset i šesti februar kad mi je prišao. Bio je dvadeset i sedmi kad mi je rekao da me voli i ja sam rekla da ga volim. I tad sam zamislila sve naše buduće puteve, sve naše izlete, vožnje biciklima, plivanja, sve naše vrhove i sav naš život koji će biti najlepši na svetu.
Bio je isto februar kad je došao i pitao da mu skuvam čaj od hajdučke trave. Imala sam toliko malo stvari u kuhinjici i bilo mi je krivo što baš taj dan kad si tu nemam čime da te ponudim. Pojela sam se živa što nemam makar parčence neke moje torte kao kad smo bili u onoj šumi kod Filozofskog fakulteta. Pa sam mada sam znala da je to samo običan čaj kuvala s pažnjom kao da ćeš pamtiti baš taj moj čaj od svih lepih stvari koje ćeš probati na svetu. I kao da ćemo zajedno videti sve puteve, sve  Beograde, Ljubljane, Zagrebe i sve Napulje, Lisabone, Parize i Nice i sasvim sve Njujorke i San Franciska... Sve Provanse sve Toskane i to zajedno Mi. Zato mi nije dobro kad...

19.02.2019.

Osmeh detinjstva

Rekli su mi danas da kada se tuguje trebalo bi se setiti detinjstva. Ja često tugujem što je i normalno jer mi na srcu leže baš prave rane koje ne zarastaju nikad. Pre životnih bolova i smrti roditelja, ja sam bila vesele naravi, detinjaste i sve sam gledala s vedrije strane i da se sve može popraviti. Našla sam u nekadašnjoj maminoj i tatinoj sobi albume koje ne gledam dugo da ne bih plakala. Na slikama je svega lepog i dobrog. Deda i ja sa sankama. Smešno izgledamo visoki moj deda Crnogorac i mala ja. A volimo se beskrajno.Tata u uniformi artiljerijskog oficira i ja s njegovom vojničkom kapom u naručju srećna.Nisam podnosila da budem bez tate kad je bio na vojnim vežbama. I uz njega se nisam plašila ničega. Ni sad ne podnosim dobro što sam bez njega. Mama i ja u njenim haljinama kreacijama i šeširima kraj Jadranskog mora mašemo. Brižna baka i ja, sa našim, bez preterivanja, poslastičarskim remek-delima. Bože, opet pomislim, njihove brojne anegdote o mom detinjstvu zauvek su sačuvane u meni, a biće izgubljene jer neću imati kome da prenesem. Svidela mi se sad ova slika. Čini mi se pohabana od maminog gledanja dok sam studirala i nedostajala joj. Na njoj nosim haljinu na kockice. Toliko sam volela haljine da su se baka i prodavačice uvek smejale kako ih brzo obučem i trčim prema ogledalu da se vidim. U doba ove slike komšiluk me je prozvao " profesorka". Čitala sam vrlo rano, a kad sam krenula u školu niko nije mogao da me stigne. Uvek sam bila najbolji đak. I gimnazija i fakultet nisu mi bili teški. Učenje i rad su možda moj vid opuštanja. Možda nisam ni umela živeti van učenja i knjige. Nisam naročito tražila ni prijatelje. Zato me je fasciniralo kad je B. rekao da on nema prijatelje već poznanike. Gde li je On sad? Rana na srcu opet zatreperi. Eto. Mada umem da savladam gotovo sve što se uči neke stvari ne znam. Nisam uspela u ljubavi. Jednostavno nisam. Mada sam se trudila od sveg srca svaki put da mu pokažem ljubav i da mu bude lepo. Pokušavam opet da se fokusiram na slike. Ovde sam na slici s jabukom u ruci. Nosim naočare. To smo na salašu. Pa je i haljina svakodnevna na kockice. Možda razmišljam, što me ne puštaju da čuvam koze tog dana kad ih toliko volim i znam da se neću isprljati? Pravila sam kozama mini sendviče od grančica i lišća jabuke. I nosila male jariće i pravila im gombe od vunice. Stariji su bili ponosni što im stalno sipam vodu da ne budu žedne. Tajna koju nisu znali jeste da je koza odgrizla list moje knjige, a ja sam kazala da nisam sigurna jer nisam htela da ih tužakam. A možda su i znali. I to ne umem. Da lažem. I to sam volela kod B. Što njega nisi mogao ni da pokušaš da slažeš jer je bio pronicljiv. Nisi morao čak ni da pričaš puno, a on je znao sve šta ti je. Kao da je osetio ljude iznutra. Opet me boli rana na srcu. A kad bi zarasla srce bi mi postalo kamen i više ga ne bih imala. Moram samo malo utišati bol. Kakva mala mrvica svetlih sećanja na detinjstvo. Svetla i bela kao moji jarići. Gde su sad moji beli jarići?

14.02.2019.

Noć smokvinog lista

Kad se završila ta noć uzela sam brzo ovu haljinu iz ormana. Iz nepoznatog razloga.Tako su valjda i prvi ljudi zgrabili smokvino lišće kad su se odjednom napokon postideli golog tela. Te noći sam imala 1001 pitanje da pitam ali imali smo važnija posla. Neobično važne poslove još od postanka sveta. Znam da mi  je uzeo CD Guns'N'Roses, da sam ga otpratila niz hodnik i da sam imala samo jednu želju da me podigne. Znam da sam plakala dugo. I da je dan svanuo bez njega. Nisam nikom smela reći šta mi je. Imala sam utisak da čitav svet tih dana zna šta se desilo i šta smo radili.

26.01.2019.

Miris nepoznatog

Volela bih da sam sada tamo.....dala sam uslov za treću godinu, zaslužena desetka, jun je mesec, lagani letnji povetarac ulazi u onu studentsku sobicu. Miriše na beskrajne mogućnosti. Ne znam zašto sam zapamtila to veče. Cimerka je bila s momkom pa sam ostala sama i odlučila sam da gledam film. Zvao se Secretary. Bio je čudan i lep. Na momente tužan i romantičan pa onda srećan. Kad se završio osetila sam prvi put u životu da stvarno moram i ja naći momka. Jedino što mi se niko nije sviđao. Ja sam krivila svoju stidljivost. Taj zid između mene i spoljašnjeg sveta sam stvorila ne znajući zašto.  Svako "zašto" ima svoje "zato". Nisam znala tad  to "zato" tačno da definišem.  Moje "zato" je bilo da dođe On, tad neimenovan, nepoznat, jedinstven. Taj drhtaj u stomaku. (On
 je rekao leptirić u stomaku).  Taj inicijalni drhtaj potrage. Dana kada sam dala uslov ja sam osetila u sebi da negde postoji Neko. Trebalo je da sruši taj zid i napravi novi prostor oko nas i sagradi krov koji nas štiti..... Zašto je to u meni tada pokrenuo taj film ne znam.  Zašto sam se u pola noći setila sad toga ni to ne znam. Opet sam sanjala ga noćas posle dugo vremena. U snu ima dzemper, uši su mu hladne od zime kad stavim ruke na njih. Dah mu je topao.  U snu smo pričali tiho ali ne znam reći o čemu. I bili jedno naspram drugog i držali se oko struka i samo pričali pričali pričali. Kao da reči pripadaju meni i sva pitanja i odgovori. Kao da me nosi. 

01.01.2019.

Haljina od pahulja

Belu haljinu za Novu godinu...ovu bih obukla s njim.  Ovaj jednostavni model haljine koji najčešće šijem za prodaju. Samo drugačije cipele i nešto srebrno snežno uz.  Nedostaje mi. Samo da je živ i zdrav i srećan i da mu je toplo i fino i da je dobar. A što nije mogao biti srećan sa mnom to je moj bol koji nosim. Ocena koju je dao meni. Pa onda naravno da boli u grudima. Jer volela sam kad je srećan i sa mnom. Kako je daleko daleko sad.


Noviji postovi | Stariji postovi

Ispod pokrivaca
<< 04/2021 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
43061

Powered by Blogger.ba