Ispod pokrivaca

Beladona

09.05.2019.

Hvarski zapis s klupe

15. 5. u 5h 15min otići ću na obalu. Bićemo sami more i ja. Ledeno. Ledena. Sašila sam ovaj beli kostim sama. Kunst je umeti sam sašiti kostim. Ko ne veruje neka proba. Hvar deo prostorne  tetralogije mog mikrokosmosa. Možda me more na dan i sat mog rođenja spoji sa mojima.  Volela bih da je video i On baš ovo mesto ovog dana. Ima ovde  jedna crkva gde sam se kao mala toliko glasno  smejala mladencima da me je tata morao izneti jer su se ljudi smejali. Ne sećam se čemu sam se smejala ali možda je to karmički razlog nekih potonjih patnji. Mada šta dete zna. Sećam se kroz maglu već zaboravljenog glumca Borisa Dvornika koji je samo meni davao da hranim mačku, možda jer za mene nije bio poznata ličnost.  Svi ti dobri ljudi koji su otišli. 1001 priču imam o njima u sebi.Tek koliko će dobrih ljudi hodati ovuda. A more je isto kao tad. Volela bih da sam stvorila  sećanja s Njim mojim. Da sam imala priliku da pokazem koliko i koliko puno i šta i gde. I klupu i kaktus sa magičnim koncem i prozor s maminom lavandom u kesici. I sve to da vidi moj koji nikada i nije bio moj. Ali sam ja bila njegova.

22.04.2019.

Cveti

Dabogda se nikom ne desila bol i ne desila snažna anksioznost koje me prate kao nekakve suđaje nevino osuđenog. Cveti su bili danas. Nabrala sam cveće i stavila ga u vodu da se umijem. Posadila sam divlje jagode s Fruške gore. Jer trebalo bi nešto posaditi danas. Žao mi je da berem cveće pa sam ubrala samo nekoliko cvetića čisto zbog običaja. Ne mogu da pravim venčić za glavu kao pre, to je primereno valjda tek ranoj mladosti pa dok onako sanjaš šta će sve potencijalno biti u životu. Samo cvet ili dva za sećanje na tinejdžerske snove i potajna lepa nadanja. Dabogda se nikom ne desilo ovo da pati bez utehe. Dabogda da svi nađu ljubav i ušuškanost. Dabogda neka svi koji sanjaju kao ja što sam tada dobiju ne samo cvet već buket ostvarenih snova. Lep kao cveće s ove livade i nošen rukama voljenog.

26.02.2019.

Ćutim u sebi februar i Mi

Bio je dvadeset i šesti februar kad mi je prišao. Bio je dvadeset i sedmi kad mi je rekao da me voli i ja sam rekla da ga volim. I tad sam zamislila sve naše buduće puteve, sve naše izlete, vožnje biciklima, plivanja, sve naše vrhove i sav naš život koji će biti najlepši na svetu.
Bio je isto februar kad je došao i pitao da mu skuvam čaj od hajdučke trave. Imala sam toliko malo stvari u kuhinjici i bilo mi je krivo što baš taj dan kad si tu nemam čime da te ponudim. Pojela sam se živa što nemam makar parčence neke moje torte kao kad smo bili u onoj šumi kod Filozofskog fakulteta. Pa sam mada sam znala da je to samo običan čaj kuvala s pažnjom kao da ćeš pamtiti baš taj moj čaj od svih lepih stvari koje ćeš probati na svetu. I kao da ćemo zajedno videti sve puteve, sve  Beograde, Ljubljane, Zagrebe i sve Napulje, Lisabone, Parize i Nice i sasvim sve Njujorke i San Franciska... Sve Provanse sve Toskane i to zajedno Mi. Zato mi nije dobro kad...

19.02.2019.

Osmeh detinjstva

Rekli su mi danas da kada se tuguje trebalo bi se setiti detinjstva. Ja često tugujem što je i normalno jer mi na srcu leže baš prave rane koje ne zarastaju nikad. Pre životnih bolova i smrti roditelja, ja sam bila vesele naravi, detinjaste i sve sam gledala s vedrije strane i da se sve može popraviti. Našla sam u nekadašnjoj maminoj i tatinoj sobi albume koje ne gledam dugo da ne bih plakala. Na slikama je svega lepog i dobrog. Deda i ja sa sankama. Smešno izgledamo visoki moj deda Crnogorac i mala ja. A volimo se beskrajno.Tata u uniformi artiljerijskog oficira i ja s njegovom vojničkom kapom u naručju srećna.Nisam podnosila da budem bez tate kad je bio na vojnim vežbama. I uz njega se nisam plašila ničega. Ni sad ne podnosim dobro što sam bez njega. Mama i ja u njenim haljinama kreacijama i šeširima kraj Jadranskog mora mašemo. Brižna baka i ja, sa našim, bez preterivanja, poslastičarskim remek-delima. Bože, opet pomislim, njihove brojne anegdote o mom detinjstvu zauvek su sačuvane u meni, a biće izgubljene jer neću imati kome da prenesem. Svidela mi se sad ova slika. Čini mi se pohabana od maminog gledanja dok sam studirala i nedostajala joj. Na njoj nosim haljinu na kockice. Toliko sam volela haljine da su se baka i prodavačice uvek smejale kako ih brzo obučem i trčim prema ogledalu da se vidim. U doba ove slike komšiluk me je prozvao " profesorka". Čitala sam vrlo rano, a kad sam krenula u školu niko nije mogao da me stigne. Uvek sam bila najbolji đak. I gimnazija i fakultet nisu mi bili teški. Učenje i rad su možda moj vid opuštanja. Možda nisam ni umela živeti van učenja i knjige. Nisam naročito tražila ni prijatelje. Zato me je fasciniralo kad je B. rekao da on nema prijatelje već poznanike. Gde li je On sad? Rana na srcu opet zatreperi. Eto. Mada umem da savladam gotovo sve što se uči neke stvari ne znam. Nisam uspela u ljubavi. Jednostavno nisam. Mada sam se trudila od sveg srca svaki put da mu pokažem ljubav i da mu bude lepo. Pokušavam opet da se fokusiram na slike. Ovde sam na slici s jabukom u ruci. Nosim naočare. To smo na salašu. Pa je i haljina svakodnevna na kockice. Možda razmišljam, što me ne puštaju da čuvam koze tog dana kad ih toliko volim i znam da se neću isprljati? Pravila sam kozama mini sendviče od grančica i lišća jabuke. I nosila male jariće i pravila im gombe od vunice. Stariji su bili ponosni što im stalno sipam vodu da ne budu žedne. Tajna koju nisu znali jeste da je koza odgrizla list moje knjige, a ja sam kazala da nisam sigurna jer nisam htela da ih tužakam. A možda su i znali. I to ne umem. Da lažem. I to sam volela kod B. Što njega nisi mogao ni da pokušaš da slažeš jer je bio pronicljiv. Nisi morao čak ni da pričaš puno, a on je znao sve šta ti je. Kao da je osetio ljude iznutra. Opet me boli rana na srcu. A kad bi zarasla srce bi mi postalo kamen i više ga ne bih imala. Moram samo malo utišati bol. Kakva mala mrvica svetlih sećanja na detinjstvo. Svetla i bela kao moji jarići. Gde su sad moji beli jarići?

14.02.2019.

Noć smokvinog lista

Kad se završila ta noć uzela sam brzo ovu haljinu iz ormana. Iz nepoznatog razloga.Tako su valjda i prvi ljudi zgrabili smokvino lišće kad su se odjednom napokon postideli golog tela. Te noći sam imala 1001 pitanje da pitam ali imali smo važnija posla. Neobično važne poslove još od postanka sveta. Znam da mi  je uzeo CD Guns'N'Roses, da sam ga otpratila niz hodnik i da sam imala samo jednu želju da me podigne. Znam da sam plakala dugo. I da je dan svanuo bez njega. Nisam nikom smela reći šta mi je. Imala sam utisak da čitav svet tih dana zna šta se desilo i šta smo radili.

26.01.2019.

Miris nepoznatog

Volela bih da sam sada tamo.....dala sam uslov za treću godinu, zaslužena desetka, jun je mesec, lagani letnji povetarac ulazi u onu studentsku sobicu. Miriše na beskrajne mogućnosti. Ne znam zašto sam zapamtila to veče. Cimerka je bila s momkom pa sam ostala sama i odlučila sam da gledam film. Zvao se Secretary. Bio je čudan i lep. Na momente tužan i romantičan pa onda srećan. Kad se završio osetila sam prvi put u životu da stvarno moram i ja naći momka. Jedino što mi se niko nije sviđao. Ja sam krivila svoju stidljivost. Taj zid između mene i spoljašnjeg sveta sam stvorila ne znajući zašto.  Svako "zašto" ima svoje "zato". Nisam znala tad  to "zato" tačno da definišem.  Moje "zato" je bilo da dođe On, tad neimenovan, nepoznat, jedinstven. Taj drhtaj u stomaku. (On
 je rekao leptirić u stomaku).  Taj inicijalni drhtaj potrage. Dana kada sam dala uslov ja sam osetila u sebi da negde postoji Neko. Trebalo je da sruši taj zid i napravi novi prostor oko nas i sagradi krov koji nas štiti..... Zašto je to u meni tada pokrenuo taj film ne znam.  Zašto sam se u pola noći setila sad toga ni to ne znam. Opet sam sanjala ga noćas posle dugo vremena. U snu ima dzemper, uši su mu hladne od zime kad stavim ruke na njih. Dah mu je topao.  U snu smo pričali tiho ali ne znam reći o čemu. I bili jedno naspram drugog i držali se oko struka i samo pričali pričali pričali. Kao da reči pripadaju meni i sva pitanja i odgovori. Kao da me nosi. 

01.01.2019.

Haljina od pahulja

Belu haljinu za Novu godinu...ovu bih obukla s njim.  Ovaj jednostavni model haljine koji najčešće šijem za prodaju. Samo drugačije cipele i nešto srebrno snežno uz.  Nedostaje mi. Samo da je živ i zdrav i srećan i da mu je toplo i fino i da je dobar. A što nije mogao biti srećan sa mnom to je moj bol koji nosim. Ocena koju je dao meni. Pa onda naravno da boli u grudima. Jer volela sam kad je srećan i sa mnom. Kako je daleko daleko sad.

14.12.2018.

Zašto ?

Zašto taj osećaj? Samo zato jer i na najmanju pomisao životne radosti desila bi se neka tuga. On se zvao Dante i bio je moj prijatelj, istinski prijatelj koji me je voleo. Veterinari nisu primetili šta mu je. A donela sam ga odmah, istog trenutka kad mu nije bilo dobro. Tek kasnije su se setili i rekli tek kasnije da su mogli da ga ozdrave ali nisu shvatili odmah šta mu je i rekli su da bi to bio lak zahvat. Molila sam Boga da se B. pojavi odnekud kao čudo i da ga spasi. Ali nije moja molitva uslišena. Kao što i ima takvih života. Kakav je smisao ako ti se sve oduzima, a malo ili ništa daje. I kakve to veze ima sa poezijom i ljubavlju. Ima. Jer kad sam bila najsrećnija još od prve večeri kad je B. rekao da se odavno nije tako lepo osećao i kad je rekao da "od ovoga može da se umre", pa do poslednje večeri kad smo bili bliski ja sam negde u uglu svesti mogla imati ono iz knjige "Lovac na zmajeve": ------rekla je: " mnogo se bojim", a ja sam upitao "Zašto?", a ona je odgovorila:"puštaju te da budeš ovoliko srećan samo ako se spremaju da ti nešto otmu". I stvarno tok mog života se tad zauvek promenio. Možda ne bih umela da vodim B. ali umela bih da ga pratim. On bi umeo da pobedi sve koji se bore zmajevima, a ja bih umela da donesem zmaja samo njemu kao što rade u toj knjizi. Kako začuđujuće težak ovaj život, a počeo je sa medom i mlekom kao Hajdi. A čak i Hajdine crne kovrdže iz knjige se ne predstave kao takve u viziji onih koji interpretiraju knjigu. Ne znam zašto sve to baš meni strašni darovi nedarovi. A nikom i ne želim tako nešto strašno da se dešava.

20.11.2018.

Pupoljak na vetru

Pupoljci sećanja mi pružaju utehu u nemilosrdnom svetu i u svim nedaćama koje su me zadesile.... Imala sam da dam rad na temu Orfeja i pesničke autoreferencijalnosti taj dan.  Iako sam uvek bila tačna  i sve radila u roku nisam stigla da prekucam jer noć pre toga je On bio tu.  Meni je u glavi bio onaj momenat kad se milujemo nežno. Ili kad B. podigne nežno obe svoje ruke da mu svučem lagano majicu. Volela sam taj momenat. Ja i ne znam da opišem kako je taj njegov pokret bio meni lep .. Često su govorile devojke da   pravi muškarac je onaj  koji štiti. Pa evo mi tog sećanja. Obukla sam za njega taj dan krem suknjicu jer je rekao da voli kad obučem suknjicu. I na kraju sam posle svega onog našeg nežnog i snažnog,  drhteći legla na njegovu ruku i B. me je obgrlio i rukom i nogom čvrsto i pazio da ne izgužva suknjicu obučenu za njega. Tu sam osećala kao da me  štiti i prvi put zaspala dok je on tu iako sam baš  pazila da ne zaspim. Srećno i toplo mesto je bio njegov zagrljaj. Možda je mene bilo teško voleti. Ali tu sam se osećala kao da  me štiti.

26.10.2018.

Provincijalka

Kako se uopšte moglo znati da će sve to tako? Jedan otkazan autobus za moj grad, vraćanje u dom i početak okupljanja na žurci gde se glupo bojim biti jer na žurkama dotad nisam bila. Kako se moglo znati? Balašević se baš tu ispred doma posle par sati poznanstva s Oliverom poljubio. Baš u tom domu je Balašević skrivao svoju zabranjenu ljubav s Oliverom jer bio je već obećan. Kako se moglo znati? Ljubili smo se odmah i mi. Posle godinu dana rekao mi je da nikad ne bi trebalo se ljubiti na prvom sastanku. Rekla sam da znam. Rekao je da ništa ne znam. Srce mi se stezalo. Balašević je stavio ugraviranu ploču na sobicu 212 u Bajiću s natpisom "Provincijalka". Na sobici 262 ne stoji ništa. Imena srebrnom olovkom napisala sam prvog dana na zidu na ulazu u hodnik da obeležim prvi dan zaljubljivanja. Kako se moglo znati? Dok smo se držali na stepenicama Bajića dugo i pričali svašta o svemu. Dok smo se kretali za ruku, preko semafora, pa preko onog prelaza kog se plašim, pa kod šume kod fakulteta gde je rekao da ono nisu gnezda već imele i kad sam razmišljala da ću morati da saopštim porodici da sad imam dečka. Smrzli smo se to jutro. Kako se moglo znati kad je rekao "Volim te" i kad sam rekla "Volim te" i kad je Dunav lično bio svedok.


Stariji postovi

Ispod pokrivaca
<< 05/2019 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
28373

Powered by Blogger.ba