Ispod pokrivaca

Beladona

01.01.2019.

Haljina od pahulja

Belu haljinu za Novu godinu...ovu bih obukla s njim.  Ovaj jednostavni model haljine koji najčešće šijem za prodaju. Samo drugačije cipele i nešto srebrno snežno uz.  Nedostaje mi. Samo da je živ i zdrav i srećan i da mu je toplo i fino i da je dobar. A što nije mogao biti srećan sa mnom to je moj bol koji nosim. Ocena koju je dao meni. Pa onda naravno da boli u grudima. Jer volela sam kad je srećan i sa mnom. Kako je daleko daleko sad.

14.12.2018.

Zašto ?

Zašto taj osećaj? Samo zato jer i na najmanju pomisao životne radosti desila bi se neka tuga. On se zvao Dante i bio je moj prijatelj, istinski prijatelj koji me je voleo. Veterinari nisu primetili šta mu je. A donela sam ga odmah, istog trenutka kad mu nije bilo dobro. Tek kasnije su se setili i rekli tek kasnije da su mogli da ga ozdrave ali nisu shvatili odmah šta mu je i rekli su da bi to bio lak zahvat. Molila sam Boga da se B. pojavi odnekud kao čudo i da ga spasi. Ali nije moja molitva uslišena. Kao što i ima takvih života. Kakav je smisao ako ti se sve oduzima, a malo ili ništa daje. I kakve to veze ima sa poezijom i ljubavlju. Ima. Jer kad sam bila najsrećnija još od prve večeri kad je B. rekao da se odavno nije tako lepo osećao i kad je rekao da "od ovoga može da se umre", pa do poslednje večeri kad smo bili bliski ja sam negde u uglu svesti mogla imati ono iz knjige "Lovac na zmajeve": ------rekla je: " mnogo se bojim", a ja sam upitao "Zašto?", a ona je odgovorila:"puštaju te da budeš ovoliko srećan samo ako se spremaju da ti nešto otmu". I stvarno tok mog života se tad zauvek promenio. Možda ne bih umela da vodim B. ali umela bih da ga pratim. On bi umeo da pobedi sve koji se bore zmajevima, a ja bih umela da donesem zmaja samo njemu kao što rade u toj knjizi. Kako začuđujuće težak ovaj život, a počeo je sa medom i mlekom kao Hajdi. A čak i Hajdine crne kovrdže iz knjige se ne predstave kao takve u viziji onih koji interpretiraju knjigu. Ne znam zašto sve to baš meni strašni darovi nedarovi. A nikom i ne želim tako nešto strašno da se dešava.

20.11.2018.

Pupoljak na vetru

Pupoljci sećanja mi pružaju utehu u nemilosrdnom svetu i u svim nedaćama koje su me zadesile.... Imala sam da dam rad na temu Orfeja i pesničke autoreferencijalnosti taj dan.  Iako sam uvek bila tačna  i sve radila u roku nisam stigla da prekucam jer noć pre toga je On bio tu.  Meni je u glavi bio onaj momenat kad se milujemo nežno. Ili kad B. podigne nežno obe svoje ruke da mu svučem lagano majicu. Volela sam taj momenat. Ja i ne znam da opišem kako je taj njegov pokret bio meni lep .. Često su govorile devojke da   pravi muškarac je onaj  koji štiti. Pa evo mi tog sećanja. Obukla sam za njega taj dan krem suknjicu jer je rekao da voli kad obučem suknjicu. I na kraju sam posle svega onog našeg nežnog i snažnog,  drhteći legla na njegovu ruku i B. me je obgrlio i rukom i nogom čvrsto i pazio da ne izgužva suknjicu obučenu za njega. Tu sam osećala kao da me  štiti i prvi put zaspala dok je on tu iako sam baš  pazila da ne zaspim. Srećno i toplo mesto je bio njegov zagrljaj. Možda je mene bilo teško voleti. Ali tu sam se osećala kao da  me štiti.

26.10.2018.

Provincijalka

Kako se uopšte moglo znati da će sve to tako? Jedan otkazan autobus za moj grad, vraćanje u dom i početak okupljanja na žurci gde se glupo bojim biti jer na žurkama dotad nisam bila. Kako se moglo znati? Balašević se baš tu ispred doma posle par sati poznanstva s Oliverom poljubio. Baš u tom domu je Balašević skrivao svoju zabranjenu ljubav s Oliverom jer bio je već obećan. Kako se moglo znati? Ljubili smo se odmah i mi. Posle godinu dana rekao mi je da nikad ne bi trebalo se ljubiti na prvom sastanku. Rekla sam da znam. Rekao je da ništa ne znam. Srce mi se stezalo. Balašević je stavio ugraviranu ploču na sobicu 212 u Bajiću s natpisom "Provincijalka". Na sobici 262 ne stoji ništa. Imena srebrnom olovkom napisala sam prvog dana na zidu na ulazu u hodnik da obeležim prvi dan zaljubljivanja. Kako se moglo znati? Dok smo se držali na stepenicama Bajića dugo i pričali svašta o svemu. Dok smo se kretali za ruku, preko semafora, pa preko onog prelaza kog se plašim, pa kod šume kod fakulteta gde je rekao da ono nisu gnezda već imele i kad sam razmišljala da ću morati da saopštim porodici da sad imam dečka. Smrzli smo se to jutro. Kako se moglo znati kad je rekao "Volim te" i kad sam rekla "Volim te" i kad je Dunav lično bio svedok.

11.10.2018.

Odanost ( iz dnevnika jednog leta)

Čekala sam ga. Pripremila sam belu letnju haljinu s malom čipkom gore i tri bela dugmenceta u predelu grudi. Bila je šećerno bela da bi se tek tako nosila. Nova. Rođendanska. Odlučila sam da je ipak lepo da je obučem kad se javi i da će mu biti lepa. Svideo mi se kontrast koji moji uvojci kose prave na belom. Sad mogu reći sebi i to da svidelo mi se kako će njegovi veliki prsti nežno dotaknuti ta dugmenca. Maštala sam kako se osmehuje onako kako volim, a nikad mu ne kažem koliko puno to volim kad mu oči sijaju. I volela sam da mi priča. Čekala sam tog letnjeg dana u domu da dođe. Imala sam intuiciju da će doći. Svaki i najdalji zvuk s hodnika me je činio nervoznom kao da ću ga prvi put videti. Avgustovska vrela tišina pred veče. Zaspala sam zamišljajući njegovu veliku ruku u mojoj onakvu kao kad me je jako držao. Ne sećam se da li sam sanjala. Probudila sam se u pola noći u praznoj sobi. Pored mene print Winnie the Pooh na roze jastuku, slabi sjaj fluorescentnih zvezdica i mladog meseca prikačenih na zid, mali meda na domskoj lampi sedi. Ćuti.Tišina. Znači neće doći. Nema njegovog tihog specifičnog glasa. Nema mirisa njegove kože..nema ničega. Moj Grizli Winnie the Pooh nije došao. Intuicija je, ustvari, spoznah, bila želja da ga vidim, a meni se želje generalno nisu ostvarivale. Bela haljina je ostala u ormaru.

05.10.2018.

Leptir u mreži

Opet sam ga sanjala. Očigledno mi je potrebna pomoć. Mislim iznutra da san taj mora pomoći.. Pre je pomagalo kad ga sanjam. Kao da me drži rukama taj san. Isto onako kao kad mi je doneo lek u sobu jer sam samo njega tamo poznavala. Kao lek. Pomozi mi, snu. Pomozi i meni i mojim životinjama. Svim. Molim te. Pomozi mi kao onda. Kako ću ja sama bez mame i tate, bez bake i dede? Sad tek sva ta pitanja. Samo taj san ono što mi pomaže na zemlji. Svetlost, izlasci i zalasci sunca, nebo, ... nešto slutim. Sve te životne tragedije u meni ćute, pa se oglase. Oduzeti su i mama i tata i životna ljubav . Životna ljubav, moj dragi, moj dragi iz Pesme nad pesmama, moj B. Kao kad ptica padne iz gnezda. Kao ono kad bubamara ili bubica upadne u vodu pa je izvadim ili leptir kad se zaplete pa mu pomognem da poleti.. To sam sad ja. Pomozi mi iz sna molim Te puno.

04.09.2018.

Agape

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav

29.08.2018.

Imzadi...

Čokoladna bombona u crvenom ukrasnom staniolu. Nisam zaboravila šta je današnji dan.

26.08.2018.

Daće mili Bog

Moja bako. Rekla si uvek daće mili Bog. Neka mi da onda mir i spokoj i tebi moja bako među anđelima. Molim se kao i onda kad smo odlazili nedeljom na Hopovo i u Slankamen. I rođendan ti se bliži, bako. "Koju bismo tortu pravili"? Sve ono naše Bačko bako, sva naša jela, i sve onako naše da odiše sto čistotom i ukusima. Kažu "Imaš kristalni glas na svoju baku, naročito kad se smeješ" i jamice u obrazima onako kako "Bačkulje" imaju.Ima li tolike pobožnosti i čistote negde, da nikom zlo ne pomisliš. Sad si kod moga dede našeg Crnogorca i kod moga dobrog tate Kapetana i bako kod svog oca vojvođanskog dobrovoljca i pronalazača na koga si toliko bila ponosna i kod svog brata, zagrebačkog majora, koga si volela i spominjala do kraja Treba mi zaštita.Sve je opasno i strah. Daće mili Bog da se vaša čestitost i pomoć koju ste pružali ljudima nagradi.Bako,volim te.Dace mili Bog da onako bude kako ti uvek kažeš : " laku noć s anđelom"

16.08.2018.

Beli meki vanila mir

Odblesak svetlosti na belom mekom pokrivaču nalik na krzno belog medveda. Vratilo me jutro u neki daleki momenat. Kad je moja svetlost dolazila od male lampe iznad kreveta u domu, od njegovih očiju i u tami samo od njegove ruke dok skida svoj sat. Onih dana kad je moja hrana bila mahom čokolino, čaj od matičnjaka s medom i On. Pa i u najtežim momentima života ja bih zatvorila oči i zamišljala sve nijanse tog spektra i sve Boje njegovog glasa. Jedini mir za mene u sećanju na glas. Jer on se ničega nije plašio ni mraka, ni visine, ni smrti, ni hladnoće.. prehlađena ponekad plašila sam se da ne pređe na njega kad ga poljubim i rekao je da "neće to na njega" i nije se prehladio kad smo se ljubili..nije se plašio ni bolesti, ni duhova, ni tamne šume, ničega. On je video i rat i ko zna šta sve ne i bio je jak. Rekao je da nikad nije plakao. Ja sam se plašila svega. Ali s njim se nisam plašila čak ni one noći. Koliko mi taj osećaj sad vredi. Nepojmljivo,nadrealno. Jutro danas jeste začuđujuće belo, vanilin meko. Parfem je Gucci premiere, na stolici moj beli šešir, nebo jednako baršunasto kao kad od Splita trajektom ideš na Hvar, knjiga koju ne čitam ali kao podsetnik na "želeti nešto". A njegov ručni sat samo u mom sećanju na domskom stolu svetluca u tami kao relikvija.


Stariji postovi

Ispod pokrivaca
<< 01/2019 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
24924

Powered by Blogger.ba